Целулоза и хемицелулоза, нпр. у дрвету, слами, итд, као главно органско везивно средство, нису потпуно доступне због лигнификације ћелија. Овај процес се заснива на инкрустирању (очвршћавању) целулозних мембрана у стаблу и гранама дрвета или биљке, пре свега са лигнином. Разарање лигнинског комплекса може да се ради на више начина: хемијским средствима (НаОХ, КОХ, НХ3, оксидативном хидролизом и др.), биолошким начином (микроорганизмима), термичким поступком (топлотним мешањем) и механичким путем). За процес производње енергетских пелета и брикета из биомасе углавном се користи термички поступак (довођење топлоте механичким трењем или паром).    

Позната је чињеница да уколико машина за пресовање биомасе не може да оствари потребан притисак (140 до 150 бара, па и више) да би се пресовани материјал загрејао на температуру 85 до 95оЦ и лигнин могао да се отпусти и целулоза пређе у лепљиво стање, у том случају користе се везивна средства. Још седамдесетих година прошлог века за пресовање луцеркиног брашна у пелете користила се меласа, као везивно средство. Због недозвољене употребе меласе (ради наменске употребе за производњу алкохола), за кондиционирање луцеркиног брашна користи се водена пара, да би се постигла одговарајућа температура за отпуштање лигнина у биомаси, као активно средство. Понекад се за ову сврху користи и топла вода уместо паре из економских разлога.

Брикетирка „Унис- Игман“ у погону уљаре „Дијамант“ у Зрењанину, није могла да постигне одговарајући притисак за пресовање љуске од сунцокрета. Због тога су крајем осамдесетих година прошлог века покушали да додају органска везивна средства, као што су: каша од белог лука, кукурузни скроб и др, али им се то није економски исплатило. Такође, покушали су да додају засићену водену пару, али пошто љуска од сунцокрета садржи извесну количину уља, масна сировина није примала пару, те се није остварио планирани циљ овог експеримента. Поједине брикетирнице су у то време покушале коришћење лепила за дрво (туткало, дрвофикс, и др.) и то у великој количини, али им се и то економски није исплатило. Такође, позната је еколошка чињеница да лепила лоше сагоревају и загађују околну средину.

Уређена су истраживања у којим су коришћена везивна средства при истраживању композитних биобрикета (Михајловић Емина, 2003). У тим истраживањима коришћен је парафин, нафталин и восак. Парафин, осим улоге везива, коригује топлотну моћ биобрикета, пошто има топлотну вредност 43 МЈ/кг, висину (дужину) пламена и време сагоревања. Парафин се састоји само од Ц и Х, те може да се сврста у органско једињења. Удео везивних средстава износио је од 10 до 15%. Уколико се у сировину ставља више везивног средства већа је топлотна моћ и ствара се виши (дужи) пламен. Такође, установљено је што је већи удео везивног средства у биобрикети, то је потребан нижи притисак за формирање брикета. У овим испитивањима користио се притисак формирања биобрикета од 30 до 120 бара.

Такође, урађена су истраживања у вези са коришћењем везивних средстава у  процесима брикетирања секундарних енергетских сировина (Јанковић Слободанка, 2004). У тим истраживањима испитивана су органска и неорганска везивна средства. Од органских везива коришћена су: скроб и модификовани скроб, гуарово брашно, карбоксиметилцелулоза, декстрини, меласа, полуцелулоза и папирна пулпа, туткало, полувинил алкохол и парафини са гуаровим брашном. Скроб се користио код сувог поступка брикетирања. Није примећена никаква разлика када је реч о физичким саставима биобрикета. За израду брикета коришћена је влажна пиљевина са 20 до 42% садржаја влаге, масеним уделом везивног средства 5 до 15% и притиском формирања брикета 50 до 100 бара. Повећањем удела везивног средства опада запреминска маса и притисак формирања биобрикета. Пожељна везивна средства су: водена пара, топла вода, меласа, органски полимери, макромолекули од пшеничног брашна, сточно брашно (мекиње), штирак, сојино млеко, репини резанци, органско лепило за тапете, целулоза, хемицелулоза, лигнин и пектинске материје. Пожељна везивна средства спадају главном у органске материје.

Од неорганских везива у истраживањима коришћени су: креч, гипс, глина, бентонит, цемент, магнезитна везива и водено стакло. Креч се користи као везивно средство и као сорбент вишка влаге и сумпора, гипс и остала средства се користе исто као везиво и сорбент вишка влаге. Удео креча у сировинама износио је 2 до 8%, а удео глине и осталих везива 3 до 5%. Ова везива нису еколошка. При сагоревању биобрикета стварају се штетни гасови за окружну средину. Непожељна средства су: мазут, цемент, катран, туткало, дрвофикс, уље за подмазивање, нафта, искориштено јестиво уље, смоле, натријум-хидроксид и др. Ова средства спадају углавном у неорганске материје. Непожељна везивна средства лошије сагоревају од пожељних средстава, те загађују околну средину.